Translate

понедељак, 18. јун 2012.

Gola Ashka

Zamisljeno posmatrala je kapljicu vode koja klizila je niz cosak sive sobe. Pruzila je ruku ka njoj, da je oseti, da je upije telom, da joj pruzi zivot na drugom mestu. Okrenu se i opet je obuze onaj strah, bicevi po telu, otvorene rane, krv po zidovima prostora kog nema, a ipak ima. Tako i sada, iz misli u stvarnost, siva soba odjekuje: Kujo, neces roditi to dete, ono je plod najveceg greha, ne damo ti ga, ostaces sama kao sto i sad jesi! Nije bila sama, ona to znala je, neko je verno cekao njenu smrt koja ce pruziti novi zivot. Taj novi zivot bio je i njegov, on je taj greh napravio. Po njenom golom telu poce da puca koza kao tesna kosulja po savovima, krv lipti, prska na sve strane, curi niz noge, mesa se sa pramenovima kose, ali kao i svaki put njen trbuh sakrila je, zastitila, agonija ne prestaje. . . danima. . . Svaki put ista kazna, svaki put nove rane, svaki put duze traje i njen zivot skracuje. Al ona trpi, svesno izdrzava kaznu jer to dete bice novi bog suma, za njega sad vredi ziveti i za koji tren umreti. I pocinje. . . videla je senku vuka i ruke coveka koji iz nje izvuce toplo chedo, ljubeci ga u celo i davajuci mu bozansko ime. To je bilo poslednje sto je videla pre nego sto je krvave rane upise u sebe, ugasila se sa osmehom jer mali bog bio je pored izvora najneznije ljubavi, gde trajace. Senka vuka ostala je da verno lezi na uzarenoj, rasutoj krvi, pokusavajuci da joj vrati telo. Covek sa detetom u rukama bezao je od bola tog gubitka, bezao je od smrti Ashke, bezao je, ali on, ostatak svog zivota nikad nece moci da pobegne od toga, jer plac tog malog boga uvek ce ga secati na sve.

Нема коментара:

Постави коментар