Translate

петак, 11. мај 2012.

. . .8


Jos jedno dozvoljeno jutro, jos jedno koje smem da prozivim. Jastuk mokar, izguzvan nekim cudnim snom. Ehhh, zar ga je java toliko uzela pod svoje, pa se osmeh cudno njise. Korak se pusta, udara patosom, svlaci se nagovestavajuci nas. Izostrenost cudnog, isprovociranog trenutka. Jesam li budna ili opet sam zaspala, jer vidim vodis me pored sebe. Polugluvo doba, osim toga ne tumaci se nista, misli sam proterala da prasinu iz ociju sklone, jer samo tako mogu vratiti lik neznosti. Tada te osecam iznad sebe, oslanjam se na vreme, i ono “znam i znas” ispunjava sve, ovaj put zaista znamo. Gazis svuda ne mareci kakvih sve strmina ima po obodima onoga sto je ostalo za nama. Prislanjas me na zid, cujes iz mene bespuce koje sam prevodis pijanim glasom. Disi u meni dok placem u tebi, prodiri, dok me prekoreva unutrasnjost tela koju vise ne cujem. Zaglavljeno cekanje docekalo je da iznova me pokrenes kroz otkucaj sile koja cuva slike u beskraju sa krajem. Dremljivo opazila sam krotkost svojih nemira, svlacim deo po deo u koji si me zavio, smirujem ti dodir u ocima. Spavaj da bih se ja probudila. . .

Нема коментара:

Постави коментар