Translate

четвртак, 31. мај 2012.

Potrosna

Bila je odvezena
prljava,
otvorena,
unistena,
jednim putem.
Plakala je
i igrala
isprljana krvlju
nalik na mokar,
blatnjav otirac,

Tuzno tumaranje
po modricama duse

Gazili su,
gazili,
gazili,
oduzimali, crpeli,
i sibali korisceno. . .
Sibali
te pale zvezde
medju zverima

Prazan pogled
otkriva sta ostaje
kada je potrose. . .

среда, 30. мај 2012.

Trajna. . .


Slusam sve sto znas,
spremnost savladace moc.
Tumaraces tamo,
tamo gde moje su oci slepe.

Buducnost, davno prosla, je sada,
samoca opipljiva,
promaja se krije
i zelja strazari da te isprati.

Koristis moj korak
da u tebe udjem dublje,
roj hrabrosti gasi daljinu
i sledi pobeda ili kazna.

Sada se sve gasi
nad bedemom razuma.
“NE!” a zelim, jer  ipak je bolje
sacuvati ono sto dise u nama. . .

уторак, 29. мај 2012.

Slucajno nije. . .









Ti srices slogove tog prostora, 
a vreme ce da gravira sebe na nasa tela.


To su samo istine neba. . .


Zelis da moja tisina bude bezbolna,
da pesmom te sakrijem.


I budem slobodna. . .



Ti poput okova i smeha
i sam postajes vapaj.


Dok priznajem bol na usnama. . .


Trebalo je da cutim
budem ona koja ne slusa.


I prihvata tezinu neba. . .


Osmehnuces se,
i opet ce krv teci po meni.


Ali ja cu pevati. . .


Doci cu ti u krug zacaranih
kao sto kisa dolazi zemlji.


a ti. . . prihvatices me kao davno zapamcen stih. . .

петак, 25. мај 2012.

Koraci

Zaustavite buku. . .

        Pokusavam da osetim
        blizinu koraka
        nikad vise nacinjenog
        prvog,
        onog zbog mene
        i ka meni.

        Pomozite mi
        da unistim naredne minute,
        mame mi suze,
        one vesele,
        koje nisu uzalud.

        Prevrcem reci,
        vreme je ubica.

. . . jer strah je obmana
necega sto nismo mi. . . 

Cekanje

Razvuci usne. . .

        Osmehni se zavodljivo,
        zaboravi ostatak,
        deluj naivno,
        ne disi,
        pokvarices sve.

        Prepusti se,
        prihvati samo jedan dah,
        docekaj,
        obecaj. . .

. . . jer vecno ces biti njegova
                                 tajna. . .

Avalski toranj

Put je vozio nju. . .

          Pobacala je snove
          i pocela da zivi
          obecano mesto
          "Vodicu te"
          "A ti znas gde ces me naci"

          Nalik na zrtvu
          svoje telo je predala.

          Avalski toranj
          svetleo je,
          orijentacije radi,
          belina isprljana,
          bezuslovno pruzena
          negde kraj puta
          uz miris zapaljene gume

. . . da postane njegova. . .

"Drum"

Kad zasviram. . .

              Mirio sam noci u svadji,
              nemocne bez tebe,
              svemocne sa nama.

              Mi, koji smo prepreka
              zivotu da traje
              podeljenom na nas i nista.
     
              Volim da cutim
              kad cutimo mir
              i mir cuti zbog nas.

              Kraj sa krajem, moj kraj
              kada pocinje i zavrsava se sa nama
              ovde gde jesmo - nestajemo

. . . tada nastaje tama. . .

петак, 18. мај 2012.

Bezimena


Pitace te znas li je
tu, surovu, kamenog srca,
tihu i uplakanu kisom,
spaljenih grudi,
koja nize samo reci
hodajuci ivicama,
ivicama,
izmedju jave i sna.
Reci da je znas,
da si je vezao lancima
dok je srecna plakala
i tuzna se smejala,
a ipak belezila reci
na potrosenom papiru.
Reci da ona nema imena,
i ponosno ce nositi tu laz
jer njeno ime nose tvoje usne.
U snovima zveri su njene,
a budna
sakriva knjige kraha.
Poznajes je, priznaj,
ona pesmu o sebi svima prosipa
pod noge
da je gaze,
ali zato iz tvog srca
vadi osmeh
i voli visine
nebeskih svodova.
Ona nema imena
ona je tvoja “bezimena”
koja zivi stvarno
u medjuprostoru,
a kao da je nema
u svetu  licemera
dok koraca uspravno.

понедељак, 14. мај 2012.

Ponovo lepa


Veceras, po ko zna koji put
oblacim svoju najlepsu haljinu,
oblacim tamu na sebe.
Samocu preklinjem
da me zagrli,
da me stegne oko struka
umesto tebe.
Molim vetar
da mi prodje kroz kosu
umesto tvojih prstiju.
Zvezde ce sijati po meni
i kisa ce padati
sa mojim suzama.
Bolece me. . .
Na svoje ruke
okove mesto rukavica
da ne uzvratim dodir
tudjim rukama.
Tebe nema nigde,
Postojis chudo moje,
ali ne za mene.
Na nogama bice olovo
da ne hodam za tvojim stopama budna
u nadi da jos cekas me negde,
koracacu, ali i zastati
daleko od tebe.
Bicu najlepse nasminkana
Jer znam da ce ti pricati o meni
kako sam i bez tebe lepa.
Ponovo. . .
spolja

maska. . .
A u meni
vene moc,
moc moje nemoci.
Bolece me,
ali sakricu sve pod haljinu
kada budes slusao
da sam srecna
i neces nikad biti  svestan
koliko si u meni prisutan. . .

петак, 11. мај 2012.

. . .8


Jos jedno dozvoljeno jutro, jos jedno koje smem da prozivim. Jastuk mokar, izguzvan nekim cudnim snom. Ehhh, zar ga je java toliko uzela pod svoje, pa se osmeh cudno njise. Korak se pusta, udara patosom, svlaci se nagovestavajuci nas. Izostrenost cudnog, isprovociranog trenutka. Jesam li budna ili opet sam zaspala, jer vidim vodis me pored sebe. Polugluvo doba, osim toga ne tumaci se nista, misli sam proterala da prasinu iz ociju sklone, jer samo tako mogu vratiti lik neznosti. Tada te osecam iznad sebe, oslanjam se na vreme, i ono “znam i znas” ispunjava sve, ovaj put zaista znamo. Gazis svuda ne mareci kakvih sve strmina ima po obodima onoga sto je ostalo za nama. Prislanjas me na zid, cujes iz mene bespuce koje sam prevodis pijanim glasom. Disi u meni dok placem u tebi, prodiri, dok me prekoreva unutrasnjost tela koju vise ne cujem. Zaglavljeno cekanje docekalo je da iznova me pokrenes kroz otkucaj sile koja cuva slike u beskraju sa krajem. Dremljivo opazila sam krotkost svojih nemira, svlacim deo po deo u koji si me zavio, smirujem ti dodir u ocima. Spavaj da bih se ja probudila. . .

четвртак, 10. мај 2012.

Scenarista


Postajem lutajuci trgovac utehe
jer ne mogu da budem
kutak tebe.
Namestam scenu,
kulise i svetla,
pod uglom pogodnim za senku
ka tvom licu.
Ostalo
prepustam kisi.

Ne znas. . .


Probudi se, probudi se bar ti
dok moji gresi srecno spavaju
i kofere pune da odem.
Dani su istekli
sa svakim probodenim jutrom
svescu da ti ne pripadam, ni tebi, ni sebi.
Osecas da nisam ista,
to te plasi, znam,
ali ja nisam violina
da zvukom ucenjujem suze,
da mamim svoje slabosti.
Upoznao si me,
bila sam nezna devojcica,
vesela, puna snova,
koje niko nikad nije imao,
upoznao si moju radost
i mislio da ostacu takva.
Devojcica je sada zena,
snazna zena.
Cudno je to koliko ti je jos uvek stalo
da jos ovaj put ne odem u sred kise.
Toliko tisine jos nigde nisam nasla.
Bolis me, ne znas. . .
Ali znas da jos uvek
kraj prozora svaku noc stojim,
cekajuci te. . .

Bezuslovno


Trazicu te na pijanim usnama
umisljenih pesnika,
trazicu te gde te nema.
tvoja tisina je
ispricana prica bez naslova.
I opet dolazis sam,
kao i ja,
zanesen,
da par stihova poklonis

da ne oprostim
tebe, koji si noc jutru i jutro noci,
tebe koji si veciti san i java snu,
tebe, koji ces biti cekan
cak i u narednim zivotima
bezuslovno.

Iluzija. . .


Ne treba da znas
da te u ovom trenu volim
tuznije no ikad.

Ne umem da dokazem
da te volim jace nego sto osecas.
i zato nek traje iluzija
jer ti umes bolno da nedostajes
od pogleda
koji sumnja u sve druge

уторак, 08. мај 2012.

Nedostajes!


Nikad nisam zelela da mi zaista nedostajes,
jer kada je tako,
mrvi me ogroman nedostatak.
Daleko smo od toga da si blizu,
a opet daleko i od toga da si daleko.
stezes me, a da nisi ni svestan,
bas ovde negde,
a moje ruke su vezane,
ne mogu da te odgurnem
vec i ja stezem jos jace
da pobedim novu noc
znajuci da od stiska ne mozes zaspati,
mislices da mi nedostajes. . .
i zaista, zaista dajem sve od sebe da mi ne nedostajes,
ali, to je vec teza stvar. . .

недеља, 06. мај 2012.

. . . 7


Hvatam svoj pogled koji poput mozaika vrsi pritisak u daljini sunovrata. Udara poput igle po okidacu, otkucava dodir naklonosti ka verovanju koje nestaje. Sve vri i skupljaju se topple kapi hlada. Smirujem zvuke a param tisinu zgrcenim odjekom izmesanog vazduha. Probudjena glad mori, odaje, i ja knacno pogledah u sebe. Hocu li se izgladneti dovoljno da ti budes gladan mene? Vrtlog osmeha. Pa kako onda da svoje zasivene dzepove ispunim samo jednim gutljajem? Glas gubi svoju boju, a dusa i telo u jednom pricaju. Trepce tisina okovana putevima do raskrsca, tu spaja se i zastaje, a onda vreme pruza osmeh kroz korak da saplete. Kako da onemim, kako da sprecim suvisne reci i pretvorim ih u dugotrajno cutanje? Bese li poljubac najbolji metod za to? Postoji uvek onaj jedan kradljivac koji kasnije sve prebaci i pusti te da nastavis da lutas bistrinom pozudne povrsine. Tu je skriven tajni melem. Zato ja necu reci tajnu koja uvek postoji, to je moje vreme cutanja, a odgovor je u svima. Zato i postoji to mesto za dvoje, za dva pogleda, gde zvezde uvlace svoj sjaj do nekog novog pricanja. . .

субота, 05. мај 2012.

Svitanje


Dok me guta lavina svih lutanja
ja cutim,
a ona ujeda,
zagrizi i ti deo,
otkini ga.
Dotices mesto crvenila jezikom,
cutke ogrces pozive misrisa,
sve je drugacije
jer ja ne rasterujem oblake.
“Ja postojim” eho se cuje u meni.

Nisam lutala zbog potrage,
vec da dokazem rec.

Zacvilela je tisina,
u meni svilo se gnezdo,
vazduh me udise,
ja osecam prste na licu ostavljene,
zanemelo je sve,
jutro se u noc ogrce

четвртак, 03. мај 2012.

Budi


Budi ono sto nisi,
budi ono sto nikad neces biti,
budi moja patnja
i skretnica od vece tuge,
budi moj nesklad
i moja stanica vecna,
budi izgubljeni deo puzzle
zaspale slagalice zelja.
Budi put
da lutam po tebi
budi tih,
budi prisutan
u mojim rukama,
u ocima.
Budi ogledalo,
moj korak tvog koracanja,
moj uzdah tvog disanja.
Budi bol moj,
voli da me boli,
budi. . .
zarobi. . .
vecno. . .

Hocu da cutim!!!


cutanje me brani
jer tece uzvodno od tuge.
I sada cutim
tvoje mirise.
Cuti i ti
jer tako cemo nestati,
izmedju dvoje zaboravljenih.

Precuti svoj zivot
koji se ne pamti po recima,
vec po tisini
koja je trajala i pre tebe.