Постови

Приказују се постови за мај, 2012

Potrosna

Слика
Bila je odvezena
prljava,
otvorena,
unistena,
jednim putem.
Plakala je
i igrala
isprljana krvlju
nalik na mokar,
blatnjav otirac,

Tuzno tumaranje
po modricama duse

Gazili su,
gazili,
gazili,
oduzimali, crpeli,
i sibali korisceno. . .
Sibali
te pale zvezde
medju zverima

Prazan pogled
otkriva sta ostaje
kada je potrose. . .

Trajna. . .

Слика
Slusam sve sto znas, spremnost savladace moc. Tumaraces tamo, tamo gde moje su oci slepe.
Buducnost, davno prosla, je sada, samoca opipljiva, promaja se krije i zelja strazari da te isprati.
Koristis moj korak da u tebe udjem dublje, roj hrabrosti gasi daljinu i sledi pobeda ili kazna.
Sada se sve gasi nad bedemom razuma. “NE!” a zelim, jer  ipak je bolje sacuvati ono sto dise u nama. . .

Slucajno nije. . .

Слика
Ti srices slogove tog prostora,  a vreme ce da gravira sebe na nasa tela.

To su samo istine neba. . .

Zelis da moja tisina bude bezbolna, da pesmom te sakrijem.

I budem slobodna. . .


Ti poput okova i smeha i sam postajes vapaj.

Dok priznajem bol na usnama. . .

Trebalo je da cutim budem ona koja ne slusa.

I prihvata tezinu neba. . .

Osmehnuces se, i opet ce krv teci po meni.

Ali ja cu pevati. . .

Doci cu ti u krug zacaranih kao sto kisa dolazi zemlji.

a ti. . . prihvatices me kao davno zapamcen stih. . .

Koraci

Слика
Zaustavite buku. . .

        Pokusavam da osetim
        blizinu koraka
        nikad vise nacinjenog
        prvog,
        onog zbog mene
        i ka meni.

        Pomozite mi
        da unistim naredne minute,
        mame mi suze,
        one vesele,
        koje nisu uzalud.

        Prevrcem reci,
        vreme je ubica.

. . . jer strah je obmana
necega sto nismo mi. . .

Cekanje

Слика
Razvuci usne. . .

        Osmehni se zavodljivo,
        zaboravi ostatak,
        deluj naivno,
        ne disi,
        pokvarices sve.

        Prepusti se,
        prihvati samo jedan dah,
        docekaj,
        obecaj. . .

. . . jer vecno ces biti njegova
                                 tajna. . .

Avalski toranj

Слика
Put je vozio nju. . .

          Pobacala je snove
          i pocela da zivi
          obecano mesto
          "Vodicu te"
          "A ti znas gde ces me naci"

          Nalik na zrtvu
          svoje telo je predala.

          Avalski toranj
          svetleo je,
          orijentacije radi,
          belina isprljana,
          bezuslovno pruzena
          negde kraj puta
          uz miris zapaljene gume

. . . da postane njegova. . .

"Drum"

Слика
Kad zasviram. . .

              Mirio sam noci u svadji,
              nemocne bez tebe,
              svemocne sa nama.

              Mi, koji smo prepreka
              zivotu da traje
              podeljenom na nas i nista.

              Volim da cutim
              kad cutimo mir
              i mir cuti zbog nas.

              Kraj sa krajem, moj kraj
              kada pocinje i zavrsava se sa nama
              ovde gde jesmo - nestajemo

. . . tada nastaje tama. . .

Bezimena

Слика
Pitace te znas li je tu, surovu, kamenog srca, tihu i uplakanu kisom, spaljenih grudi, koja nize samo reci hodajuci ivicama, ivicama, izmedju jave i sna. Reci da je znas, da si je vezao lancima dok je srecna plakala i tuzna se smejala, a ipak belezila reci na potrosenom papiru. Reci da ona nema imena, i ponosno ce nositi tu laz jer njeno ime nose tvoje usne. U snovima zveri su njene, a budna sakriva knjige kraha. Poznajes je, priznaj, ona pesmu o sebi svima prosipa pod noge da je gaze, ali zato iz tvog srca vadi osmeh i voli visine nebeskih svodova. Ona nema imena ona je tvoja “bezimena” koja zivi stvarno u medjuprostoru, a kao da je nema u svetu  licemera dok koraca uspravno.

Ponovo lepa

Слика
Veceras, po ko zna koji put oblacim svoju najlepsu haljinu, oblacim tamu na sebe. Samocu preklinjem da me zagrli, da me stegne oko struka umesto tebe. Molim vetar da mi prodje kroz kosu umesto tvojih prstiju. Zvezde ce sijati po meni i kisa ce padati sa mojim suzama. Bolece me. . . Na svoje ruke okove mesto rukavica da ne uzvratim dodir tudjim rukama. Tebe nema nigde, Postojis chudo moje, ali ne za mene. Na nogama bice olovo da ne hodam za tvojim stopama budna u nadi da jos cekas me negde, koracacu, ali i zastati daleko od tebe. Bicu najlepse nasminkana Jer znam da ce ti pricati o meni kako sam i bez tebe lepa. Ponovo. . . spolja
maska. . . A u meni vene moc, moc moje nemoci. Bolece me, ali sakricu sve pod haljinu kada budes slusao da sam srecna i neces nikad biti  svestan koliko si u meni prisutan. . .

. . .8

Слика
Jos jedno dozvoljeno jutro, jos jedno koje smem da prozivim. Jastuk mokar, izguzvan nekim cudnim snom. Ehhh, zar ga je java toliko uzela pod svoje, pa se osmeh cudno njise. Korak se pusta, udara patosom, svlaci se nagovestavajuci nas. Izostrenost cudnog, isprovociranog trenutka. Jesam li budna ili opet sam zaspala, jer vidim vodis me pored sebe. Polugluvo doba, osim toga ne tumaci se nista, misli sam proterala da prasinu iz ociju sklone, jer samo tako mogu vratiti lik neznosti. Tada te osecam iznad sebe, oslanjam se na vreme, i ono “znam i znas” ispunjava sve, ovaj put zaista znamo. Gazis svuda ne mareci kakvih sve strmina ima po obodima onoga sto je ostalo za nama. Prislanjas me na zid, cujes iz mene bespuce koje sam prevodis pijanim glasom. Disi u meni dok placem u tebi, prodiri, dok me prekoreva unutrasnjost tela koju vise ne cujem. Zaglavljeno cekanje docekalo je da iznova me pokrenes kroz otkucaj sile koja cuva slike u beskraju sa krajem. Dremljivo opazila sam krotkost svojih ne…

Scenarista

Слика
Postajem lutajuci trgovac utehe
jer ne mogu da budem
kutak tebe.
Namestam scenu,
kulise i svetla,
pod uglom pogodnim za senku
ka tvom licu.
Ostalo
prepustam kisi.

Ne znas. . .

Слика
Probudi se, probudi se bar ti dok moji gresi srecno spavaju i kofere pune da odem. Dani su istekli sa svakim probodenim jutrom svescu da ti ne pripadam, ni tebi, ni sebi. Osecas da nisam ista, to te plasi, znam, ali ja nisam violina da zvukom ucenjujem suze, da mamim svoje slabosti. Upoznao si me, bila sam nezna devojcica, vesela, puna snova, koje niko nikad nije imao, upoznao si moju radost i mislio da ostacu takva. Devojcica je sada zena, snazna zena. Cudno je to koliko ti je jos uvek stalo da jos ovaj put ne odem u sred kise. Toliko tisine jos nigde nisam nasla. Bolis me, ne znas. . . Ali znas da jos uvek kraj prozora svaku noc stojim, cekajuci te. . .

Bezuslovno

Слика
Trazicu te na pijanim usnama
umisljenih pesnika,
trazicu te gde te nema.
tvoja tisina je
ispricana prica bez naslova.
I opet dolazis sam,
kao i ja,
zanesen,
da par stihova poklonis

da ne oprostim
tebe, koji si noc jutru i jutro noci,
tebe koji si veciti san i java snu,
tebe, koji ces biti cekan
cak i u narednim zivotima
bezuslovno.

Iluzija. . .

Слика
Ne treba da znas
da te u ovom trenu volim
tuznije no ikad.

Ne umem da dokazem
da te volim jace nego sto osecas.
i zato nek traje iluzija
jer ti umes bolno da nedostajes
od pogleda
koji sumnja u sve druge

Nedostajes!

Слика
Nikad nisam zelela da mi zaista nedostajes, jer kada je tako, mrvi me ogroman nedostatak. Daleko smo od toga da si blizu, a opet daleko i od toga da si daleko. stezes me, a da nisi ni svestan, bas ovde negde, a moje ruke su vezane, ne mogu da te odgurnem vec i ja stezem jos jace da pobedim novu noc znajuci da od stiska ne mozes zaspati, mislices da mi nedostajes. . . i zaista, zaista dajem sve od sebe da mi ne nedostajes, ali, to je vec teza stvar. . .

. . . 7

Слика
Hvatam svoj pogled koji poput mozaika vrsi pritisak u daljini sunovrata. Udara poput igle po okidacu, otkucava dodir naklonosti ka verovanju koje nestaje. Sve vri i skupljaju se topple kapi hlada. Smirujem zvuke a param tisinu zgrcenim odjekom izmesanog vazduha. Probudjena glad mori, odaje, i ja knacno pogledah u sebe. Hocu li se izgladneti dovoljno da ti budes gladan mene? Vrtlog osmeha. Pa kako onda da svoje zasivene dzepove ispunim samo jednim gutljajem? Glas gubi svoju boju, a dusa i telo u jednom pricaju. Trepce tisina okovana putevima do raskrsca, tu spaja se i zastaje, a onda vreme pruza osmeh kroz korak da saplete. Kako da onemim, kako da sprecim suvisne reci i pretvorim ih u dugotrajno cutanje? Bese li poljubac najbolji metod za to? Postoji uvek onaj jedan kradljivac koji kasnije sve prebaci i pusti te da nastavis da lutas bistrinom pozudne povrsine. Tu je skriven tajni melem. Zato ja necu reci tajnu koja uvek postoji, to je moje vreme cutanja, a odgovor je u svima. Zato i p…

Svitanje

Слика
Dok me guta lavina svih lutanja
ja cutim,
a ona ujeda,
zagrizi i ti deo,
otkini ga.
Dotices mesto crvenila jezikom,
cutke ogrces pozive misrisa,
sve je drugacije
jer ja ne rasterujem oblake.
“Ja postojim” eho se cuje u meni.

Nisam lutala zbog potrage,
vec da dokazem rec.

Zacvilela je tisina,
u meni svilo se gnezdo,
vazduh me udise,
ja osecam prste na licu ostavljene,
zanemelo je sve,
jutro se u noc ogrce

Budi

Слика
Budi ono sto nisi, budi ono sto nikad neces biti, budi moja patnja i skretnica od vece tuge, budi moj nesklad i moja stanica vecna, budi izgubljeni deo puzzle zaspale slagalice zelja. Budi put da lutam po tebi budi tih, budi prisutan u mojim rukama, u ocima. Budi ogledalo, moj korak tvog koracanja, moj uzdah tvog disanja. Budi bol moj, voli da me boli, budi. . . zarobi. . . vecno. . .

Hocu da cutim!!!

Слика
cutanje me brani
jer tece uzvodno od tuge.
I sada cutim
tvoje mirise.
Cuti i ti
jer tako cemo nestati,
izmedju dvoje zaboravljenih.

Precuti svoj zivot
koji se ne pamti po recima,
vec po tisini
koja je trajala i pre tebe.