Translate

петак, 20. април 2012.

. . . 5

Nebrojeno puta susrela sam se sa osobom koja znala je da otkljuca svaki naredni korak pre same moje pomisli da ga nacinim. I bas pogledah dlanove koji znaju da osete i ponesto vise od najobicnijih putovanja kroz svest, nesto kao da me trze iz bunila pada. Ako je pogled upucen ocima, one stizu da se odbrane lavezom, ishitrenim, izvajanim, trajnim. Postoji to nesto, vece od zelje i posedovanja bliskosti. Sakrila bih najradje nekad to u sebi, sto uvek, u meni ume da te podigne vise, ali kako kada ja u podrume duse silazim i tu kao da otvaram sve prostorije, zatvorene davno za slucajne prolaznike. Ne vidis kako spremas svaki nemir svojim prisustvom odvlaceci se sve dublje nekud, praveci spojeve horizonta. Kako da te sacuvam od prostranstva unutar sebe, bojim se nekad zagubices se i disati isprekidanim trzajevima beskrajnih lutanja. Ali ti to ipak spajas u smiraj otkucaja. Prolazis tako mislima, jer rec kratko potera me duboko, pred korak pogleda sta se obrusi na obod ramena. Znam pristici ce me onda osecaj. Sto me plasi to ponekada, kada znam da tako cuvas svoje korake izvlaceci uvek jedan osmeh vise. Dan za noc, preklopljeni mirisi kad vreme prestaje da traje poznatim nalicjem. Pazi zato Andjele kad unutra se spustis.

Нема коментара:

Постави коментар