Translate

петак, 20. април 2012.

. . . 4

Sto li se guraju opet oblaci? Vidim kisice iznova. Dodji, spusti pod sebe najpre sve osute poglede, on potkupice oboje, a obuzdati nece moci. Ne postoji to sto vise moze da te uzdigne kao trapav zagrljaj recima. Promasaji nekad protutnje bezimeno, nestanu i ne postoji osoba koja ih slusa radi sebe vec jednostavno da bi pomerila svoje granice. Vreo dan iznad ovog grada. Sparina spustila bi fatamorganu uzdaha, izdigla se samo malo vise, preko ramena, doticuci bliskost. Manje je bitno ko si ti i ko sam ja jer daleko se proteze spokoj ravnodusnosti ako si tek osetio da trazis taj pogled, spustajuci ga kraj oboda zagrljaja. Ne gasi se vrelina uvek jednostavnim tusiranjem, ona uvek dise, znajuci kako zaglriti, a pustiti i drugog da dise.

Нема коментара:

Постави коментар