Translate

недеља, 22. јануар 2012.

Samoca . . . :(


. . . i danas su rechi pobegle od mene, kao kad vidite krugove u vodi bachenog kamena kako bezhe od tog mesta. . .
Za tugu trnutno nemam nikakav povod, a ustvari imam, za srecu josh manje imam povoda jer u meni vlada onaj osecaj neizmorene otudjenosti. . . Pa ovo sad shto zovem "zhivot" nije blizu zhivota a ni smrt mu bliska nije. . .

. . . i dalje koracham tim ulicama, vec postaje fraza reci to, al. . . eto koracham i dalje ulicama uzharenim, unishtenim, nekada punim zhivota, a sada vidim uzhasnute bivshe zhivote koji i dalje trule bez kraja i leka. . .

. . . koracham bezvoljno, tromo, gazim preko lesheva znam to, gazim bez cilja, sam put me vodi tuda, bolesni osmeh mi se zaledjuje na licu, kao malter je, pitam se - zashto niko nije pochistio teee, opale i bivshe. . .

. . . zhurno se vracam, u toplinu svojih misli, sad ne znam ni gde sam to bila. . . vracam se, tachnije vec bezhim. . .
ne zastajem. . . ah eto vrata, otvaram ih, drhtim, ochekujem neku toplinu, ali nema je, chak ni zrna svetlosti onog koje daje nadu, sumnju. . .

SAMA. . .

ipak, pokrecem se, ochima sechem vec nemilosrdno posechene zhivote, jecaju. . . palim vatru, zhivot se smiruje, to je ona vatra, dah zhivota, srece. . . iskre prijaju, titraju, pokushavaju da kazhu ono vechito nedorecheno. . .

. . . smrt i zhivot se smenjuju na tren, tren kada konachno pitash sebe shta si ustvari napravio od svog zhivota, kad pitash sebe na chemu gradish radost i shvatish da si jadan i sitan. . . pitam se i odgovorom lazhem sebe jer mislim da nisam sama. . . znam i lazhem sebe kao shto i ogledalo u polutami lazhe mene jer ni tu vishe nije moj lik. . .
zapravo vishe ni ne mogu da ga nadjem niti cu ga naci. . .

gde su slike???

slike su samo bivshi zhivoti. . .

vatra i dalje prija. . .

umorno telo uzhiva sebichno. . .

blizhi se kraj. . .

neko kuca na vrata. . .

Izdaja, tren, dah. . .


Izdaja

- kada iza vrata koja su tek zatvorena cujes povracanje naftalina po tek prefarbanom pragu i taj jezik lazova kao bic siba po tvojim usima.
Verovao si a bljuvotinama si satrt do kraja, verovao si a sad si prodan od strane samo jos jednog materijaliste u nizu koji ne zna svrhu zivota, koji ne zna sta je vernost i ljubav. . .

Tren

- kad pitas sebe ko si, sta si, sta radis tu i zasto. . .
- kada rukama krvavim od kopanja po realnosti pokusavas da nadjes svrhu i cilj i kada konacno dodjes do toga shvatis da i to nenormalno boli, da svrha je bez svrhe, da se otima da pobegne, udara te kao maljem po ledjima, oduzima dah. . .
Ne mozes vise i padas u blato, prasinu, pepeo. Hoces da ustanes (kao) a ustvari zadrzavas se tu, ukopan jer navikao si na poraz. Kao izgovor koristis to da nemas snage da se boris za dalje. . .
I sta onda- mocvara te guta, prozdire u jednom zalogaju, krv u venama se ledi, pretvara u staklo, razara telo, pucas na komade i opet TREN kad postajes neko drugi, hladnokrvan, neko koga je zivot isibao, ko sad ima milion lica. . .

Dah

- dok lezi na tvojim rukama, sva u ranama, suze joj vlaze modro krvavo lice. . .
Ne vidis je takvu, vec je se secas od pre dok je nasmejana po kisi trcala tebi u zagrljaj, ljubila te i kroz dah ti govorila da ce te voleti do smrti. Secas je se zadovoljne u onom gresnom plamenu strasti kako ti steze ruke i nezasita trazi jos, voli te telom dok se u njoj stvara novi zivot. . .
Gledas je krvavu na svojim rukama, osecas da umiru zajedno. . . Sklapa oci. . . Poslednji dah crpi da kaze da te voli. . . kraj. . .

Sve puca po tvojoj kozi i uvek mislis da si jedini u tolikom bolu i nepravdi. . .
ali stani, sacekaj samo jedan tren, razmisli. . .
vrati se koju hiljadu godina unazad. . .nek ti ne bude tesko. . .
Seti se onog jednog u koga precesto ne verujemo, onog jednog koga smo mi izdali i povredili svojim postupcima, seti se tog jednog coveka i. . .

IZDAJA
-kada ga njegov ucenik bez treptaja izdaje i prodaje za kesicu zlatnika
TREN
-dok su ga pod teretom krsta celim putem bicevali Jevreji koji su bili njegov narod, dok su ga pljuvali i smejali mu se. . .
-dok su ga vezanog rimski vojnici sibali bez prestanka, dok mu puca koza i krv se izliva iz tela kao kisa iz oblaka, pljusti, pada, prska po licu dzelata koji se bolesno smeje zadovoljan ukusom krvi koju oseca u ustima, koja se stapa sa njegovom kozom i jos uvek mu nije dosta, pa uzima bodlje i njima cepa parcice koze i oni padajuna zemlju. . . a taj JEDAN cuti, srecan jer ima svoj cilj i i dalje bezuslovno voli. . .
DAH
-kada razapet na krstu gleda svoju majku kako jeca
- kada gubi zivot i nebo se otvara
- kada poslednje sto izgovara jeste vapaj svom Ocu, molba za sve one koji su mu naneli bol - da im oprosti jer ne znaju sta cine. . .

I sad uporedite nas i njega
nase izdajnike i njegove
nase trenutke bola i njegove
nase uzdahe i njegove molitve

Ne znam sta mislite, ali mene je sramota moje smelosti. Umirao je razapet pun ljubavi za nas, pun oprostaja za nase izdaje, pun snage za nase grehe. . .

i zato - nek necija IZDAJA bude samo lekcija nama da naucimo da oprastamo, nek taj TREN bude samo onaj kada cemo da budemo srecni samo zbog iskrenog osmeha nekoga ko nam znaci i taj DAH neka bude onaj koji cemo ispustati dok govorimo istinu i reci ljubavi. . .

Scary me


I thought that I know my way
but I can't see it anymore
I can only suspect through fog
light of little candle. . .

I can feel smoke in my veins
I slowly share my steps
with my insecurity mind
. . .
and one scary thought just pulled away. . .

I only know how to drift
to the limit without limit. . .

Here is one breath of my  frosen life. . .
and I am screaming. . .

Who was witness when
everything was ended?
I was someone who watched
my own funeral. . .

No more pain from you,
now I am judge,
you are like dash,
my smile is selfish. . .

Hello, I can rape you,
I can burn your bones.
My tears are black,
in my blood is heat. . .

I want to drown you
because I am feral. . .


hahahahah you can go now, here is vent :-> :-> :->

. . .


Oprosti
- sto misli pruzaju nov svet uz tebe
- sto draze mi je da cutim i osecam tragove
- sto umem da sanjam i ponasam se kao dete,
ali ono malo izopaceno, zlo, jer koracam za onim zabranjenim
i zelim greh. . .
Ne, nisi ti senka, vec si sudbina,
u radosti crne boje. . .
Povedi me,
gde granica nije nebo,
gde hrana je tvoja blizina, sapat
i trzaj bola jednog tela. . .
Osmehni se
zapali mi vene,
dozvoli da osetim
ono zadovoljstvo uzdaha
tamo gde se cuju gitare
i zvezde sa neba su ustvari nase suze srece. . .
Ucini mi jos jednom da zadrhtim kao onad
u vreme kada izmice dan. . .
I kad nisam - tvoja sam. . .
Gitara jos uvek svira. . .
i svirace - kad ne bude bilo vremena. . .

Kad vukovi umiru. . .

Teazena suza nedovrsenog uzdaha
trag u praznini raazbijene slike
krv grca ranjenih sapa
dok gazi sakuplja bol. . .

Praznina neizgovorenih reci
ceznja za neprestanim pogledom
traga za zracima a suma je gusta
cuje da nemocno doziva. . .

Osecaj dovoljan ali nezasicena glad
vrela divlja krv prodire u svest
trazi - ne dobija
ispusta krik nemoci jer cuje duge jecaje. . .

Vuk ce zaplakati
nesvesno oseca bol nedostatka
i ako hvata mesecev zrak
shvata da kasno je. . .

ODJEKUJE BOLNO ZAVIJANJE!!!

Planinski vrh, muk,
pozele da je sve kao nekad. . .

on sklopi oci trazeci je u dusi
i da, ponovo ce je sresti. . .
Mesec obasjeva tragove  sitnih stopa
obasjava uspomene zivota
i snove vukova koji sada negde zajedno spavaju. . .

razumeces jednom. . .


Kada dodje kraj
tada zapevacu za nas,
za secanje na draz
i tada ostajaces sam. . .

Sve ono najlepse
ostaje daleko tamo,
ostaje carolija tako stvarna
preko hladne vode. . .

Brzo, bezim, od zivota,
od nas -  i ako to ne shvatam,
sve je toliko tesko
pa vise ni "zbogom" nema zar. . .

I dalje secam se, zivim u nama,
jutro, toplina, sunce na tvome vratu,
ona iscrpljujuca strast kada si tu,
a sada kisna jutra u mojim ocima. . .

Da li si svestan,
vreme nas ne ceka,
prihvatam da imam, ali isto to i gubim,
dozvoli mi laksi kraj. . .

Snovi ce se zapaliti,
zapalice se secanje na prisustvo i smeh,
zapalice se krv koja je mozda
suvise gresna da bi smela da te voli. . .

. . . ♥ . . .


opet ti dopusti sebi da verujes:
*da su to zagrljaj osmeh i sreca
*da tuga ima kraj
*da snovi se ostvaruju
*da pojedine reci imaju jacinu
ali stvarnost udari i pokaza svoje lice. . .
*zagrljaj je pruzeni trenutak uz osmeh i neopisiv osecaj srece. . . samo jedan trenutak koji ubrzo bude otet - hladnokrvno. . .
*da, tuga ponekad ima kraj samo u razmaku do nastupa one jace, vece, nemilosrdne. . .
*da, snovi se ponekad ostvaruju, ali samo hiljaditim delom, cisto da u njih poverujes, da se ponadas, da bi te nakon toga svaki udario po svesti. . .
*da, reci imaju jacinu, ali onda kada uz sebe imas nekoga da ti ih ponavlja i sapuce nezno. . .
TI SAD ODLUCI DA LI CES OPET DA VERUJES. . .

♥ :* I ja volim. . .


Stani, osmehni se,
ta kapljica slatke kafe
na tvojim usnama
medeno ti stoji. . .

Ne, nisam blesava,
samo uzivam u tebi,
dok ovaj zivot pruza
jos jedno jutro u dvoje. . .

Budimo jos uvek deca
sa razbacanim stvarima po sobi
u tom nasem svetu
koji samo mi poznajemo. . .

Osmehni se jos jednom,
dopusti mi da pamtim to,
da se secam
kad jednom dodje kraj. . .

. . . On me cuva. . .♥


 . . Strpljivo me je cekao, nadao mi se, patio, negovao osecanje koje odavno  pokusah da sasecem. I sada, sedim tako skupljenih kolena u mulju  emotivnog dna, razmisljam hocu li se nasmesiti znacajno i dobiti  kompenzaciju za taj osmeh u vidu gromade ljubavi, ili da stisnem zube i  suocim se sa sobom, uzdignem se iznad te slabosti da vratim proslost i  pretvorim je u sadasnjost. Ko sam ja? Sta sam ja?Cija sam? Jesam li svoja kako mislim? Jesam li jaka kako sam se ubedila? Jesam li  
istrajna kako mislim? Jesam li dovoljno tvrdoglava da ignorisem slabost?
Jesam li dovoljan cinik da pljunem na ljubav? Jesam li savrseno  dozirani ironicar da se nasmejem sudbini? Znam ko sam - to je donekle 
dobro. Znam kako se zovem, koliko godina imam, znam da volim crnu boju 
i Pancevo, znam da mi se na emotivnoj berzi dusa visoko kotira,  znam da moze, ako ne cela, ono pola Vojvodine u srce da stane, znam da imam  snage da se dignem i padnem u zivotu makar jos deset puta, znam da  volim. . . Ali ono sto ne znam me ubija. . . To sto ne znam mi hrani slabost,  jaca je i daje joj posebne moci kojim me cini obicnom marionetom koja  visi na istrulerim koncima nemoci i neispunjenosti. . . I na kraju kaze sebi. . . Spavaj. . . On te cuva. . .

That's only me


Have you ever seen this?
It looks funny. . . isn't it?!
actually it is ridiculous,
like all my words. . .
you have never listened me serious,
and that hurts. . .
There is a burning sky, 
those birds are stolen suspicious souls. . .
This rain makes broken glass of a mirror, 
and his frme is reflection of my falling life. . .
There is no wood in which you can escape, 
I know every place and every step. . .
Why are you scared?
Why are you shy?
That's only me. . .
Someone who learned to walk dead. . .

. . . A VOLELA SAM. . .


Mrzim!
I ako je to najtuzniji,
najbljutaviji osecaj u meni,
onaj koji boli i stvara nelagodu!
Mrzim!
A obozavala sam
one jednostavne cestice nas,
koje su bile ideal!
Mrzim!
Osecam gadjenje na samu sebe sad,
a jos drhtim pred mislima!
Mrzim!
A otvaram tu skrinju,
suze krecu pri dodiru tih sitnica i komada nakita
kupljenih mi u trenu najvece ljubavi!
Mrzim!
A secam se i pokusavam
u secanju
onako neznog da te ozivim!
Mrzim!
Jer ti vise nisi ti, al tako to uvek biva,
zar ne?!
Mrzim!
Mozda jesam jos uvek mlada,
al' uz tebe postala sam zena!
Mrzim to sto volela sam!!!