Translate

уторак, 27. новембар 2012.

Nisam oprostila

Srećno oče!

Savladan strah
izustio je poslednju laž.

Nisam ti nikad bila dužna,
ni ovaj život čak.

Vrati se kurvo,
balavice!

Tajac. . .
u sopstvenoj truleži. . .

Nestaje

Grč, plač,
kraj,
belo. . .

To je deo,
a unutar tebe
koren,
on ne niče iznova. . .

Odricanje za besmrtne

Vrišti beživotna,
spuštenih kapaka života.

Biserna omča
i zalutali bledi ljudi,
gazili su po pesku nevinih.

Zaplakale su ptice
poslednji put
nad darovima.

субота, 27. октобар 2012.

Bilo gde

Njihova nevolja dolazi izdaleka. . .

Sreli su se
u konacistu
pre nego sto su nastavili
sa koferima od nistavla.

Dva bica u bekstvu
oslonjena na samocu.

Prisnost intimnih neprijatelja
sprace suze.

Trnje sami su posadili.

четвртак, 25. октобар 2012.

Kao ti. . .

Razmotrices i ti nekad
te svoje zelje.

Da dozvolis da klonem,
to ne umes.

I znam ja to, osetim,
a da ne trazim izlaz na precac.

Sada umem opstati
kao ti.


петак, 19. октобар 2012.

Ostala je noc

I muzika jos uvek svira,
"Imaj me" saputala je.
Omamljen,
predao se.

Voleli su. . .
Odricali su se zivota
svakim poljupcem.

Stapanje sa iskrenim grehom,
ona preliva se po kozi,
dok raste u njoj,
njenoj utrobi,
bedrima.

Noc kajanja,
poslednji ples,
vreme ih je zblizilo
u nesavrsenom trajanju.

Negde tu krije se bespuce svih iluzija.

уторак, 16. октобар 2012.

Luka

Tamo gde se nisi obazirao
jasan udarac
i krvavo nebo zaplakalo je.

Ranjeno tvoje telo
snagom odricanja
guram na povrsinu.

Uplovio si venama
do mirne luke. . .

Bele ruze

Reci cu ti,
znam,
ja umrecu.

Jer hodala sam slepa,.
gajila sam duse
u crnim vrtovima,
grudi mi grejala
od mastila jutra.

Znas da umrecu,
tvoje usne i dve bele ruze
na sanduku.

Krik na kisi

Dolazi nase vreme
kada beskrajno gluva cujem
urlike.

Ljubav, 
kada tvoje oko
gleda kroz moju zenicu. 
Jednom pozeleli
onda kamenom zaustavili.

Smrt je,
a srce zivo
kao ispovest
da se ne bojimo mraka.

Kisa. . .


Pesma je odgovor na kapljice kise. . .

Putokaz

I da u mene uronis,
da um moj razoris,
ne bih te osetila ovaj put
kako sviras.

Kroz krvotok
ruke,
nepoznate,
pirane,
traze zivot,
kratke uzdahe.

Shhhh!
Ne, nemoj se cuti!
Iz tvojih ruku raste putokaz.

субота, 13. октобар 2012.

Kupi me

Zelim da bas mene kupis,
moje godine izbrises,
jer ti to znas.

Stvaras me u tvojim rukama,
dok zveri kruze,
ne odlutaj.

U istoj ulici, svakog jutra
ja verujem u tajne.

i. . .
bicu kriva ako treba. . .

Umoran

Porazen,
nosis sve sto je dobro,
time istinu pricas,
stizes gde se odustaje,
radjaju se u tebi. . .
Pokusas izdati trajanje,
ne obecavas,
potajno snivano,
iza iskusenja ponudjen
za zauvek,
kada se sretnu boje,
tvoje. . . njene. . .

Zaboravi

Moras da zaboravis kako je biti dete
dok drugo sanja u tebi.

Pokusaj da dozvolis da ti objasne
kako se trnjem zivi.

Nauci da osetis kamen na telu
onih koji sude.

Zivi poput vetrenjace
usnulo i pokorno.

Put uvek postoji. . .
Ali. . .

Ti ipak moras da zaboravis kako je to
biti dete,
dok drugo sanja u tebi. . .

понедељак, 09. јул 2012.

Nigde. . .


Doboš svira u tami hladnog hodnika,
pukotina jedna postaće kanal za beg.

Sve postaje pijani bezdan.

Ključaonica, tuda ruka prođe
sa čudnim položajem samo da jadno izvidi.

Nedozvoljen strah, život.

Pakt sa Đavolom, potpisana predaja,
pretvaraš se u odgovore i pitanja na njih.

Gubiš sve osim poslednjeg,

Očekujem najveći sudar ličnosti,
iskonsko trajanje jednog vremena,
Sunce koje prekriva svaku raskrsnicu. . .

. . .da ključaonica postane jedina ulica.

недеља, 24. јун 2012.

Neverna


Kao ukras na slici,
ponekad sam more,
val ili malo vetra,
ponekad sam nemir koji seva,
rec koja grmi.

Slaba na neznost,
nekad ipak zelim da sam
ono sto nisam.

A sta ja jesam,
zapravo sta nisam?

петак, 22. јун 2012.

Budjenje

Opala latica,
reka je nastavila da teče
u mestu čekanja.

Zazvoni tišino!
Dugo svoj odraz ne osetih
od tvoje vernosti.

Čula od kamenja,
sve ostalo utisnuto je
u korake.

Na mestu,
kod mosta,
pored reke. . .

"Oženi me u huku bujice"

понедељак, 18. јун 2012.

Gola Ashka

Zamisljeno posmatrala je kapljicu vode koja klizila je niz cosak sive sobe. Pruzila je ruku ka njoj, da je oseti, da je upije telom, da joj pruzi zivot na drugom mestu. Okrenu se i opet je obuze onaj strah, bicevi po telu, otvorene rane, krv po zidovima prostora kog nema, a ipak ima. Tako i sada, iz misli u stvarnost, siva soba odjekuje: Kujo, neces roditi to dete, ono je plod najveceg greha, ne damo ti ga, ostaces sama kao sto i sad jesi! Nije bila sama, ona to znala je, neko je verno cekao njenu smrt koja ce pruziti novi zivot. Taj novi zivot bio je i njegov, on je taj greh napravio. Po njenom golom telu poce da puca koza kao tesna kosulja po savovima, krv lipti, prska na sve strane, curi niz noge, mesa se sa pramenovima kose, ali kao i svaki put njen trbuh sakrila je, zastitila, agonija ne prestaje. . . danima. . . Svaki put ista kazna, svaki put nove rane, svaki put duze traje i njen zivot skracuje. Al ona trpi, svesno izdrzava kaznu jer to dete bice novi bog suma, za njega sad vredi ziveti i za koji tren umreti. I pocinje. . . videla je senku vuka i ruke coveka koji iz nje izvuce toplo chedo, ljubeci ga u celo i davajuci mu bozansko ime. To je bilo poslednje sto je videla pre nego sto je krvave rane upise u sebe, ugasila se sa osmehom jer mali bog bio je pored izvora najneznije ljubavi, gde trajace. Senka vuka ostala je da verno lezi na uzarenoj, rasutoj krvi, pokusavajuci da joj vrati telo. Covek sa detetom u rukama bezao je od bola tog gubitka, bezao je od smrti Ashke, bezao je, ali on, ostatak svog zivota nikad nece moci da pobegne od toga, jer plac tog malog boga uvek ce ga secati na sve.

субота, 16. јун 2012.

Lutanje


Ne ulazi onako, poluuspavano. . .

Zaspale su reci, imaj milosti.
Lutalica je zastala u daljini ispred ogledala.

Predacu se opet prvo dodiru
pa nemiru sto cuci u tvom osmehu.

Imam sve sto treba,
ali volim da se mucim dok cekam.

Znam kad, znam i kako da te dodirnem
da nestanes, a ja da te svaki put nadjem.

Horizont cudnih lutanja,
tu te cuvam. . .

четвртак, 14. јун 2012.

Nista


Kao gonjena. . .
 
Utihnes iznenada kada cujes
koracanje na stiklama po kozi.

Ne trazis korak odgovora
samo dises poput sklopljenog oka.

Da budem pred tobom gola
moram sama da se uvucem u tebe.

уторак, 12. јун 2012.

Nebesa


Zatvori me u stihiju. . .

Ukroti listove sad,
zemlja se u suprotnom smeru okrece.

Pokusaj da me prikrijes,
saplesces se o svoje korake.

Hoces li uspeti,
ili ces mene nazvati uspehom?

Jer ja ne umem da zivim unapred. . .

субота, 09. јун 2012.

Jedno na drugo oslonjeni


Zapamticu kako susti. . .

Vazduh koji sebe hladi,
moj smer menja.

Uvek se slatko smeje
kad pokusava u sebe da me spusti.

Saljem sve na put
na kom znam da ce da uspe.

I uvek, uvek unutar mene
kao sveti gral uplice se.

Celina postaje deo
koja ce da preplavi dubinu.

Ispijena pamet na iskap,
samo jos jedna od mnogih.

Jos jedni “mi”
kao mnogi “mi”

Stvarno je cudno koliko me to sustanje dotice . . .

среда, 06. јун 2012.

Ljubavnici

Smesna je to rec za nas.

Smesan nacin da umrse
ljubav i greh.

Dobrovoljno ucinjeno,
skriveno iza nedostiznog.

To je neprikladna rec za nas,
mi smo ipak u prikladnoj situaciji.

Mi smo dvoje poznatih
na nepoznatoj liniji.

Igramo protiv volje
onih sto prate predstavu.

Ljubavnici, da, ljubavnici.

четвртак, 31. мај 2012.

Potrosna

Bila je odvezena
prljava,
otvorena,
unistena,
jednim putem.
Plakala je
i igrala
isprljana krvlju
nalik na mokar,
blatnjav otirac,

Tuzno tumaranje
po modricama duse

Gazili su,
gazili,
gazili,
oduzimali, crpeli,
i sibali korisceno. . .
Sibali
te pale zvezde
medju zverima

Prazan pogled
otkriva sta ostaje
kada je potrose. . .

среда, 30. мај 2012.

Trajna. . .


Slusam sve sto znas,
spremnost savladace moc.
Tumaraces tamo,
tamo gde moje su oci slepe.

Buducnost, davno prosla, je sada,
samoca opipljiva,
promaja se krije
i zelja strazari da te isprati.

Koristis moj korak
da u tebe udjem dublje,
roj hrabrosti gasi daljinu
i sledi pobeda ili kazna.

Sada se sve gasi
nad bedemom razuma.
“NE!” a zelim, jer  ipak je bolje
sacuvati ono sto dise u nama. . .

уторак, 29. мај 2012.

Slucajno nije. . .









Ti srices slogove tog prostora, 
a vreme ce da gravira sebe na nasa tela.


To su samo istine neba. . .


Zelis da moja tisina bude bezbolna,
da pesmom te sakrijem.


I budem slobodna. . .



Ti poput okova i smeha
i sam postajes vapaj.


Dok priznajem bol na usnama. . .


Trebalo je da cutim
budem ona koja ne slusa.


I prihvata tezinu neba. . .


Osmehnuces se,
i opet ce krv teci po meni.


Ali ja cu pevati. . .


Doci cu ti u krug zacaranih
kao sto kisa dolazi zemlji.


a ti. . . prihvatices me kao davno zapamcen stih. . .

петак, 25. мај 2012.

Koraci

Zaustavite buku. . .

        Pokusavam da osetim
        blizinu koraka
        nikad vise nacinjenog
        prvog,
        onog zbog mene
        i ka meni.

        Pomozite mi
        da unistim naredne minute,
        mame mi suze,
        one vesele,
        koje nisu uzalud.

        Prevrcem reci,
        vreme je ubica.

. . . jer strah je obmana
necega sto nismo mi. . . 

Cekanje

Razvuci usne. . .

        Osmehni se zavodljivo,
        zaboravi ostatak,
        deluj naivno,
        ne disi,
        pokvarices sve.

        Prepusti se,
        prihvati samo jedan dah,
        docekaj,
        obecaj. . .

. . . jer vecno ces biti njegova
                                 tajna. . .

Avalski toranj

Put je vozio nju. . .

          Pobacala je snove
          i pocela da zivi
          obecano mesto
          "Vodicu te"
          "A ti znas gde ces me naci"

          Nalik na zrtvu
          svoje telo je predala.

          Avalski toranj
          svetleo je,
          orijentacije radi,
          belina isprljana,
          bezuslovno pruzena
          negde kraj puta
          uz miris zapaljene gume

. . . da postane njegova. . .

"Drum"

Kad zasviram. . .

              Mirio sam noci u svadji,
              nemocne bez tebe,
              svemocne sa nama.

              Mi, koji smo prepreka
              zivotu da traje
              podeljenom na nas i nista.
     
              Volim da cutim
              kad cutimo mir
              i mir cuti zbog nas.

              Kraj sa krajem, moj kraj
              kada pocinje i zavrsava se sa nama
              ovde gde jesmo - nestajemo

. . . tada nastaje tama. . .

петак, 18. мај 2012.

Bezimena


Pitace te znas li je
tu, surovu, kamenog srca,
tihu i uplakanu kisom,
spaljenih grudi,
koja nize samo reci
hodajuci ivicama,
ivicama,
izmedju jave i sna.
Reci da je znas,
da si je vezao lancima
dok je srecna plakala
i tuzna se smejala,
a ipak belezila reci
na potrosenom papiru.
Reci da ona nema imena,
i ponosno ce nositi tu laz
jer njeno ime nose tvoje usne.
U snovima zveri su njene,
a budna
sakriva knjige kraha.
Poznajes je, priznaj,
ona pesmu o sebi svima prosipa
pod noge
da je gaze,
ali zato iz tvog srca
vadi osmeh
i voli visine
nebeskih svodova.
Ona nema imena
ona je tvoja “bezimena”
koja zivi stvarno
u medjuprostoru,
a kao da je nema
u svetu  licemera
dok koraca uspravno.

понедељак, 14. мај 2012.

Ponovo lepa


Veceras, po ko zna koji put
oblacim svoju najlepsu haljinu,
oblacim tamu na sebe.
Samocu preklinjem
da me zagrli,
da me stegne oko struka
umesto tebe.
Molim vetar
da mi prodje kroz kosu
umesto tvojih prstiju.
Zvezde ce sijati po meni
i kisa ce padati
sa mojim suzama.
Bolece me. . .
Na svoje ruke
okove mesto rukavica
da ne uzvratim dodir
tudjim rukama.
Tebe nema nigde,
Postojis chudo moje,
ali ne za mene.
Na nogama bice olovo
da ne hodam za tvojim stopama budna
u nadi da jos cekas me negde,
koracacu, ali i zastati
daleko od tebe.
Bicu najlepse nasminkana
Jer znam da ce ti pricati o meni
kako sam i bez tebe lepa.
Ponovo. . .
spolja

maska. . .
A u meni
vene moc,
moc moje nemoci.
Bolece me,
ali sakricu sve pod haljinu
kada budes slusao
da sam srecna
i neces nikad biti  svestan
koliko si u meni prisutan. . .

петак, 11. мај 2012.

. . .8


Jos jedno dozvoljeno jutro, jos jedno koje smem da prozivim. Jastuk mokar, izguzvan nekim cudnim snom. Ehhh, zar ga je java toliko uzela pod svoje, pa se osmeh cudno njise. Korak se pusta, udara patosom, svlaci se nagovestavajuci nas. Izostrenost cudnog, isprovociranog trenutka. Jesam li budna ili opet sam zaspala, jer vidim vodis me pored sebe. Polugluvo doba, osim toga ne tumaci se nista, misli sam proterala da prasinu iz ociju sklone, jer samo tako mogu vratiti lik neznosti. Tada te osecam iznad sebe, oslanjam se na vreme, i ono “znam i znas” ispunjava sve, ovaj put zaista znamo. Gazis svuda ne mareci kakvih sve strmina ima po obodima onoga sto je ostalo za nama. Prislanjas me na zid, cujes iz mene bespuce koje sam prevodis pijanim glasom. Disi u meni dok placem u tebi, prodiri, dok me prekoreva unutrasnjost tela koju vise ne cujem. Zaglavljeno cekanje docekalo je da iznova me pokrenes kroz otkucaj sile koja cuva slike u beskraju sa krajem. Dremljivo opazila sam krotkost svojih nemira, svlacim deo po deo u koji si me zavio, smirujem ti dodir u ocima. Spavaj da bih se ja probudila. . .

четвртак, 10. мај 2012.

Scenarista


Postajem lutajuci trgovac utehe
jer ne mogu da budem
kutak tebe.
Namestam scenu,
kulise i svetla,
pod uglom pogodnim za senku
ka tvom licu.
Ostalo
prepustam kisi.

Ne znas. . .


Probudi se, probudi se bar ti
dok moji gresi srecno spavaju
i kofere pune da odem.
Dani su istekli
sa svakim probodenim jutrom
svescu da ti ne pripadam, ni tebi, ni sebi.
Osecas da nisam ista,
to te plasi, znam,
ali ja nisam violina
da zvukom ucenjujem suze,
da mamim svoje slabosti.
Upoznao si me,
bila sam nezna devojcica,
vesela, puna snova,
koje niko nikad nije imao,
upoznao si moju radost
i mislio da ostacu takva.
Devojcica je sada zena,
snazna zena.
Cudno je to koliko ti je jos uvek stalo
da jos ovaj put ne odem u sred kise.
Toliko tisine jos nigde nisam nasla.
Bolis me, ne znas. . .
Ali znas da jos uvek
kraj prozora svaku noc stojim,
cekajuci te. . .

Bezuslovno


Trazicu te na pijanim usnama
umisljenih pesnika,
trazicu te gde te nema.
tvoja tisina je
ispricana prica bez naslova.
I opet dolazis sam,
kao i ja,
zanesen,
da par stihova poklonis

da ne oprostim
tebe, koji si noc jutru i jutro noci,
tebe koji si veciti san i java snu,
tebe, koji ces biti cekan
cak i u narednim zivotima
bezuslovno.

Iluzija. . .


Ne treba da znas
da te u ovom trenu volim
tuznije no ikad.

Ne umem da dokazem
da te volim jace nego sto osecas.
i zato nek traje iluzija
jer ti umes bolno da nedostajes
od pogleda
koji sumnja u sve druge

уторак, 08. мај 2012.

Nedostajes!


Nikad nisam zelela da mi zaista nedostajes,
jer kada je tako,
mrvi me ogroman nedostatak.
Daleko smo od toga da si blizu,
a opet daleko i od toga da si daleko.
stezes me, a da nisi ni svestan,
bas ovde negde,
a moje ruke su vezane,
ne mogu da te odgurnem
vec i ja stezem jos jace
da pobedim novu noc
znajuci da od stiska ne mozes zaspati,
mislices da mi nedostajes. . .
i zaista, zaista dajem sve od sebe da mi ne nedostajes,
ali, to je vec teza stvar. . .

недеља, 06. мај 2012.

. . . 7


Hvatam svoj pogled koji poput mozaika vrsi pritisak u daljini sunovrata. Udara poput igle po okidacu, otkucava dodir naklonosti ka verovanju koje nestaje. Sve vri i skupljaju se topple kapi hlada. Smirujem zvuke a param tisinu zgrcenim odjekom izmesanog vazduha. Probudjena glad mori, odaje, i ja knacno pogledah u sebe. Hocu li se izgladneti dovoljno da ti budes gladan mene? Vrtlog osmeha. Pa kako onda da svoje zasivene dzepove ispunim samo jednim gutljajem? Glas gubi svoju boju, a dusa i telo u jednom pricaju. Trepce tisina okovana putevima do raskrsca, tu spaja se i zastaje, a onda vreme pruza osmeh kroz korak da saplete. Kako da onemim, kako da sprecim suvisne reci i pretvorim ih u dugotrajno cutanje? Bese li poljubac najbolji metod za to? Postoji uvek onaj jedan kradljivac koji kasnije sve prebaci i pusti te da nastavis da lutas bistrinom pozudne povrsine. Tu je skriven tajni melem. Zato ja necu reci tajnu koja uvek postoji, to je moje vreme cutanja, a odgovor je u svima. Zato i postoji to mesto za dvoje, za dva pogleda, gde zvezde uvlace svoj sjaj do nekog novog pricanja. . .

субота, 05. мај 2012.

Svitanje


Dok me guta lavina svih lutanja
ja cutim,
a ona ujeda,
zagrizi i ti deo,
otkini ga.
Dotices mesto crvenila jezikom,
cutke ogrces pozive misrisa,
sve je drugacije
jer ja ne rasterujem oblake.
“Ja postojim” eho se cuje u meni.

Nisam lutala zbog potrage,
vec da dokazem rec.

Zacvilela je tisina,
u meni svilo se gnezdo,
vazduh me udise,
ja osecam prste na licu ostavljene,
zanemelo je sve,
jutro se u noc ogrce

четвртак, 03. мај 2012.

Budi


Budi ono sto nisi,
budi ono sto nikad neces biti,
budi moja patnja
i skretnica od vece tuge,
budi moj nesklad
i moja stanica vecna,
budi izgubljeni deo puzzle
zaspale slagalice zelja.
Budi put
da lutam po tebi
budi tih,
budi prisutan
u mojim rukama,
u ocima.
Budi ogledalo,
moj korak tvog koracanja,
moj uzdah tvog disanja.
Budi bol moj,
voli da me boli,
budi. . .
zarobi. . .
vecno. . .

Hocu da cutim!!!


cutanje me brani
jer tece uzvodno od tuge.
I sada cutim
tvoje mirise.
Cuti i ti
jer tako cemo nestati,
izmedju dvoje zaboravljenih.

Precuti svoj zivot
koji se ne pamti po recima,
vec po tisini
koja je trajala i pre tebe.

субота, 28. април 2012.

. . . 6

Moje oci nisu trezor tajni, one su moje nadahnuce, poput preslikanog neba u moru koje mu daje plavu boju. Ne, more nije zaista plavo, plavo je onoliko koliko mu to nebo dozvoli poput nadanja, molitve, cekanja. Tesko je tragati za istinom, znajuci da je bez osnova. Dokaz sustigne laz, obmana, prevara. Ni tada moje oci nisu trezor tajni, vec mrznja. Ali izbacujem to iz sebe, jer tu je uvek papir koji najgore podnosi svaki put mesto mene. Heh, hvala onome ko to izmisli. Olovka krece, umesto svake suze, a njen trag moj je najveci bol. Kroz telo i treptaje dlanova, kroz bledunjav udah stopala, izmorena opet njihovim disanjem, pala sam, umorna. . . Klonula dusa, umorne oci koje nazvase pokretacem moje duse. A sta da zivim u mraku? Da sam slepa? Nekad sam pisala cesce mudre reci zrele buntovnice, otkrivala sam teske istine, ali sam ih oblikovala kako zelim i tako obmanjivala svet. Tada su moje oci bile zivahne i reci sam posvetila sjaju slepih ociju, da dokazem radost tih jezera duse, ta mora puna srca. Lazu kada kazu da su zamagljene njihove zenice, u njima je zivotni sok, pitko zadovoljstvo sakrivenih zivotnih vrela, radosti jedne drugacije tame. Njima je svetlost u dusi. A kosmar u ocima onih koji vide svetlost, a ne vide dusom. Tu moji vedri treptaji prestaju, ljustura me umara, ljulja moju veru. Dopustam sebi jos jedan takav luksuz, sklopicu oci, pruzicu se snu, dok tvoje oci ne ugledam. . .

четвртак, 26. април 2012.

****

Da li osetis proslost?
Da li osetis mene?
Da li se setis
poljupca posvecenog
mojim ocima
na mesecini umornih tela?
Osmesi najavili su
tuznu, trajnu pricu.
Ne odustajes,
ne odustajem,
nismo odustali,
a odustali smo.
Nisi hteo da me izgubis,
nisam htela da patis.
Tvoja bol postala je blago
saputanja koje izaziva dusu.
Sada ne mogu da odem mirno,
znam da opet ostajes sam.
Opet sami cekacemo snove,
jos jednu zoru,
jos jedno vreme,
poslednje znake
da smo zivi.
Prestajem na tvojim rukama,
nestajem kroz suze
divljih vukova. . .

уторак, 24. април 2012.

Gde si?


gde si?

Zasto verujes mojim dlanovima
kad kazem
da ljubav ne postoji?

Zasto si ti taj
koji razume mojim srcem?

Zasto mi ostatak zivota
cinis lepsim?

Ko si ti, da citav moj zivot
ne postojis?

Gde si?

петак, 20. април 2012.

. . . 5

Nebrojeno puta susrela sam se sa osobom koja znala je da otkljuca svaki naredni korak pre same moje pomisli da ga nacinim. I bas pogledah dlanove koji znaju da osete i ponesto vise od najobicnijih putovanja kroz svest, nesto kao da me trze iz bunila pada. Ako je pogled upucen ocima, one stizu da se odbrane lavezom, ishitrenim, izvajanim, trajnim. Postoji to nesto, vece od zelje i posedovanja bliskosti. Sakrila bih najradje nekad to u sebi, sto uvek, u meni ume da te podigne vise, ali kako kada ja u podrume duse silazim i tu kao da otvaram sve prostorije, zatvorene davno za slucajne prolaznike. Ne vidis kako spremas svaki nemir svojim prisustvom odvlaceci se sve dublje nekud, praveci spojeve horizonta. Kako da te sacuvam od prostranstva unutar sebe, bojim se nekad zagubices se i disati isprekidanim trzajevima beskrajnih lutanja. Ali ti to ipak spajas u smiraj otkucaja. Prolazis tako mislima, jer rec kratko potera me duboko, pred korak pogleda sta se obrusi na obod ramena. Znam pristici ce me onda osecaj. Sto me plasi to ponekada, kada znam da tako cuvas svoje korake izvlaceci uvek jedan osmeh vise. Dan za noc, preklopljeni mirisi kad vreme prestaje da traje poznatim nalicjem. Pazi zato Andjele kad unutra se spustis.

. . . 4

Sto li se guraju opet oblaci? Vidim kisice iznova. Dodji, spusti pod sebe najpre sve osute poglede, on potkupice oboje, a obuzdati nece moci. Ne postoji to sto vise moze da te uzdigne kao trapav zagrljaj recima. Promasaji nekad protutnje bezimeno, nestanu i ne postoji osoba koja ih slusa radi sebe vec jednostavno da bi pomerila svoje granice. Vreo dan iznad ovog grada. Sparina spustila bi fatamorganu uzdaha, izdigla se samo malo vise, preko ramena, doticuci bliskost. Manje je bitno ko si ti i ko sam ja jer daleko se proteze spokoj ravnodusnosti ako si tek osetio da trazis taj pogled, spustajuci ga kraj oboda zagrljaja. Ne gasi se vrelina uvek jednostavnim tusiranjem, ona uvek dise, znajuci kako zaglriti, a pustiti i drugog da dise.

Ona

Ona koja se svima svidja,

ali niko da je zavoli.

Ona koja uvek prica,

ali uvek ostaje nedorecena.

Ona koja uvek veruje,

a uvek je iznevere.

Ona koja ocekuje tako malo,

a dobije nista.

Ona koja je svesna sebe,

al' uvek uporno zaboravlja koliko vredi!!!

четвртак, 19. април 2012.

. . . 3

Kao pod prstovhatom osecaj pokrenu suze samo malo iznad pogleda. . . Kazu da postoji to osetno prijateljstvo medju polovima, da, znam da je tako i kad god se pomerim malo, moram da znam da sama zelja nece nikada biti oborena pogledom sarenila kad udahnemo put poput obicnog dana. . . Zato pustam da prodje pored i onda oslusnem pogledom, ali ne uspeh da udahnem sve to najzad. . . Ne nisam popustila verujuci sebi niti oskudevajuci verom u njega, znam da postoji, samo cuda stvara, tim zagrljajem. . . Pazim da sacuvam ravninu svih misli, dotakla sam rame nekako sasvim slucajno. . . Neka osoba. . . dajem rec sebi da nikad preko uzdaha njegovog necu poci. Sada istinski znam iako neobavesten o tome, on moze da veruje u taj spoj ''vremenske'' razlike. . . Zato klapna otkucaja nedorecena morace da bude uspeh tog prijateljstva. . . I kada se rec misli na pola sklopi, znace se da je to pravac prijateljstva u kom isijava duša srodnosti uvek kao na dahu oboda izmedju naklona i osecanja, pravice zavoje vecitih odgovora a nikad rastrojstvom medju prijateljima. . .Postoji ta nit, nekud hodajuci sopstvenim mislima, pazeci koliko god je moguce da ona istraje sa svojim zeljama, makar se unutar sebe borio se sa zverima i nemanima, andjeosko mesto zauzece samo njegova iskrena zelja. Tad povesce me mestu kud tihi sapat drema. . . Tako da, kako god se osvrnem na ta mesta, jedno je sigurno, cuvam se prijateljstva sto na brzinu stizu, lako je odupreti se, ali ponekad jos se brze okliznem. . . Tek koliko je stisak i zagrljaj pravi odgovor duse. . .

среда, 18. април 2012.

. . . 2

Koliko mogucnosti postoji? To niko, zaista nikad otrkio nije, cini mi se. . .Kroz pokusaj trazim odgovore, pa cesto zalutam svuda, ne iz zelje da proniknem svojoj veri ili da dam svetlosti tamni obris, mozda. . . Zatecen maleni odgovor. . . Pa morala bi ljubav da nagradjuje na kraju zaista mnogo toga, ne presudjujuci nikada i dajuci samo spokoju da se osmehne, a da u ne znanju obilazi gluposti raznoraznih, recimo, ljudi. . . Saznala sam da jedino osmeh moze da se preseli bilo gde otvarajuci iznova mnogo ''vrata'' pred nama. Blesav pogled i rec koja pristiže sa lica. Znas da vlast vladara sluzi tek koliko mu osmesi ne postanu lazni, a kad se pri tome pojavi i sjaj ociju, zaista treba razmisliti da li deo koji cuti vredi vise od glupog pokusaja. Odgovor toliko cesto stize zelju, a jos cesce prerasta u otkucaj srca, samo je pitanje iskrenosti kud dalje tada. Pamti taj i cesto, duboko unutra, sam se vraca, cak i bez najave, voli da bude tamo. . .Izgleda da je to spoj neceg veceg sto ne kontrolise ga dok osmeh na lice namice. . . Al kao dosadna bajka, da kazem - bila to princeza ili princ iz bajke ti samo pusti da osmeh najduze traje. . .